Kako psihički izdržati ovu izolaciju?

Viđali smo mnoge objave na društvenim mrežama u kojima ljudi očajavaju, tvrdeći da ne mogu više da izdrže ovu izolaciju, sva ta ograničenja i da im je uopšteno dosta cele ove situacije; stoga smo odlučili da današnji tekst posvetimo upravo toj psihičkoj izdržljivosti.
Ovo je za sve nas jedan težak period, kako fizički, tako i psihički jer je sve došlo tako naglo i neočekivano. Mnogi ljudi su izgubili posao, deca ne idu u škole, a određene potrebne namirnice su slabije zastupljene u prodavnicama, gde su uzgred redovi kilometarski, a radno vreme znatno kraće.
Međutim, da li je to razlog da očajavamo?
Svaki put kada pomislite kako je ovo neizdržljivo, setite se da su naši roditelji, a pogotovo bake i deke, preživljavali mnogo gore situacije, počev od ratova, ekonomskih kriza i bombardovanja.
Ako ste se vratili iz inostranstva, pa morate da ostanete u izolaciji 14-28 dana, budite srećni jer ste zdravi. U ovo vreme, zdravlje je najveći blagoslov i treba ga čuvati, stoga je i ta izolacija uvedena samo zarad opšteg dobra, koliko god restriktivna bila.
Zar vam nije bolje da budete kod kuće nego u bolnici?
Ako ovo pak čita neko koga je zadesila ta nesreća da se zarazio ovim virusom, želimo im da ostanu jaki i nadamo se da će sledeći uputstva lekara, brzo ozdraveti.
Isto tako verovatno niste navikli da svi članovi porodice tako dugo budu na okupu, što vas dodatno razdražuje, koliko god voleli svoje najbliže.
Strpljenje i tolerancija su u takvim trenucima najbitniji, kako smo istakli i u prethodnom članku, stoga ne vičite na ukućane niti bilo koga, jer ćete time situaciju učiniti još neprijatnijom za sebe i ljude oko sebe.
Umesto toga, provedite kvalitetno vreme sa porodicom: igrajte društvene igre, gledajte filmove i tako dalje.
Radujte se što ste svi živi i zdravi i što imate krov nad glavom.
Ovo vam možda deluje čudno ili smešno, ali to je zato što smo navikli da takve stvari uzimamo zdravo za gotovo, što nam nimalo neće pomoći u ovakvoj situaciji.
Kad je reč o hrani i dugačkim redovima po prodavnicama, najvažnije je da hrane ima za sve, bez obzira na to što se teže dolazi do nje. Isto ovo važi i za maske, sredstva za dezinfekciju i ostale namirnice. Imajte na umu da ljudi širom sveta vredno rade kako bi nam sve to obezbedili pre ili kasnije.
Shvatite da postoje ljudi koji su u mnogo gorim pozicijama.
Možda će vam ovaj tekst zvučati previše grubo, ali verujte, postavljamo ga iz najbolje namere.
Objave u kojima ljudi tvrde kako ne mogu više, kako je ovo previše za njih i kako će se ubiti, zaista su alarmantne i inspirisale su nas da napišemo upravo ovakav tekst u nadi da ćemo vam ipak osvestiti pravu situaciju i objektivno stanje.
Ne tražite razlog za dodatnu frustraciju, već se potrudite da nađete ono što je ostalo dobro.
Svesni smo da je za to potrebno uložiti dosta truda i da nije uvek lako, kao i toga da se mnogi neće složiti sa nama, međutim, to je jedino što možemo, a negativni stavovi nikom nisu od koristi.
Naoružajte se strpljenjem, poštujte mere zaštite jer većim delom od nas zavisi koliko će brzo sve ovo da prođe.

Srce ili razum, čime se češće vodite?

Naša ličnost je mnogo kompleksnija nego što isprva možemo da zamislimo, stoga ćemo danas malo pričati o tome.
Pre svega, moramo da shvatimo da čak ni mi sami nekad sebe ne poznajemo dovoljno. Tu su naša svest i podsvest, čiji rad nam nije ni upola poznat.
Jedna od glavnih podela je na srce i razum. Ova podela je često uzrok unutrašnje borbe sa kojom smo se svi susreli.
Zamislimo sledeću situaciju:
U prodavnici smo videli nešto što nam je potrebno i jako nam se sviđa, bio to novi telefon, cipele ili bilo šta drugo, međutim to što smo zapazili je jako skupo. Naše srce nam kaže: „Lepo je, što da ga ne uzmem“, dok razum kaže kako je suviše skupo i kako ćemo sigurno naići na nešto jeftinije.
Kako ćemo da postupimo, zavisi upravo od toga koji glas je u tom trenutku jači.
Sigurno ste svi nekad prisustvovali raspravi više različitih glasova u vašoj glavi. Ne, ne govorimo o šizofreniji, ovo su normalne pojave jer svako ko može da razmišlja, upravo pomoću takvog procesa donosi odluke i to je sasvim u redu.
Nekad te borbe mogu da nas frustriraju jer se ili vode previše dugo bez ikakvih rezultata, ili za oba postupka imamo dovoljno dobre razloge i jednostavno ne znamo na koji način da odlučimo.
Nekad čak usled te frustracije donesemo pogrešnu odluku, zato se govori da se odluke ne donose kad smo besni ili tužni. Staloženost je jako bitna.
Evo još jednog primera:
Jako vam se sviđa neka osoba, ali vi ne želite da joj priđete iz straha da vas ne odbije. Onda srce kaže: “Jako mi se sviđa, bilo bi lepo da je bolje upoznam”, a razum govori kako postoji šansa da budemo povređeni, kako to može negativno da utiče na naše samopouzdanje i pita nas da li je vredno rizika.
Verovali ili ne, naša profesija ponekad zavisi od toga da li se češće vodimo srcem ili razumom, pa tako advokati i sudije ne mogu da budu oni koji češće slušaju svoje srce.
To moraju da budu ljudi koji će takoreći isključiti emocije i razmišljati potpuno racionalno.
Ako se pitate šta je bolje, oba su ponekad korisna. Na primer, oni koji rade sa decom, potrebno je da se vode srcem jer će tako mnogo lakše pristupiti njima i njihovim problemima.
Ja se lično češće vodim razumom jer verujem da je srce sklonije pravljenju grešaka.
Međutim, kad je u pitanju izbor partnera na primer, on se ne može birati razumom, jer ako nema ljubavi koja se oseća, to onda nije dobar izbor.
Najbolje je kad se slože srce i razum; jedino ćemo tad osećati sklad i sigurnost da smo doneli pravu odluku.
Znajte da ako razum i srce nisu u skladu, šta god da izaberemo, neko vreme ćemo imati dilemu da li smo dobro postupili i da li je možda bolje da smo izabrali onu drugu opciju.
Međutim, čim smo se odlučili za tu opciju, koja god bila, duboko u sebi znamo zašto smo upravo nju izabrali, stoga nemojte da se preterano opterećujete time, iako sam svesna da ni to nije lako.
Razmislite, koje osobine kod vas dominiraju?
Da li se više vodite srcem ili razumom?
Pišite nam.

Oproštaj, od čega sve zavisi hoćemo li oprostiti nekome?

Ljudima kojima su više-manje poznata hrišćanska načela, poznato je da je oproštaj jedna od bitnih stvari kojih svako treba da se pridržava. Propoveda se da ćemo i sami biti duhovno stabilniji i mirniji ako praštamo drugima jer samim tim oproštajem, mi se oslobađamo negativne energije, osvetoljubivosti i besa koji bi u nama nastavio da se rasplamsava kad bismo se setili nepravde koja nam je učinjena.
U suštini, ovo načelo je dobro, ali nažalost, mnogi su svedoci toga koliko su se svet, odnosno ljudi izopačili i mnogo je onih koji će stalno iskorišćavati tuđu dobrotu, iskrenost, milosrđe ili dobru volju, stoga se ne može baš sve oprostiti, uz dužno poštovanje religiji.
Normalno da svi imamo različita osećanja i prag tolerancije za koji je poželjno da bude što viši jer u životu smo stalno prinuđeni da pravimo kompromise kako bismo funkcionisali, ali isto tako se mora jasno utvrditi njegova granica.
Vrlo je bitno da poštujete sebe i ne dozvoljavate da vas drugi ponižavaju i iskorišćavaju.
Ukoliko vas neko ismeva ili pokušava da manipuliše vama, trebalo bi da tome stanete na put. Ima različitih oblika ovih pojava; neke su blaže, a neke pak ozbiljnije i u zavisnosti od toga odlučujemo hoćemo li nekome oprostiti.
Koji sve faktori mogu da utiču na našu odluku o pružanju druge šanse nekome?

Pre svega, zavisi od toga ko vam je učinio nešto loše. Ako je to osoba koja vam jako znači, sa jedne strane će te joj lakše oprostiti upravo zato što vam je stalo do nje, dok će i razočaranje biti utoliko veće, što vam osoba više znači. Ne kaže se bez razloga da je tanka granica između ljubavi I mržnje, pa u tom slučaju može da se desi i upravo suprotno. Naime, da vam je bilo ko uradio tako nešto, ne bi vas toliko pogodilo, ali pošto je to uradila osoba koja vam znači, mnogo vam je teže palo. To je takoreći mač sa dve oštrice.Isto tako zavisi i od toga šta vam je ta osoba učinila. Ukoliko ste saznali da vam je na primer voljena osoba pričala loše iza leđa ili vas prevarila, sigurno vam neće biti svejedno, no mnogi će preći čak i preko toga.
U takvim situacijama obično želimo da čujemo objašnjenje krivca zašto je to uradio/la i ako je dovoljno dobro, i ono može da bude pomoćni faktor pri odlučivanju da li ćemo dati osobi koja nas je povredila drugu šansu ili ne.
Laži su takođe jedna od krupnijih stvari koje su jako teške i loše za naš odnos i naša odluka takođe može zavisiti od toga koliko je laž bila krupna ili čak i od toga koliko dugo nas je osoba lagala.
Kad je reč o lažima, više o tome možete da pročitate u članku koji smo već obradili.

https://lifecoachcom7.wordpress.com/2020/01/16/lazi-i-njene-posledice-da-li-je-iskrenost-uvek-najbolja-opcija/

Ne samo objašnjenje, već u tim trenucima želimo da nam se osoba koja nam je učinila nešto nažao izvini, ili bar pokaže da joj je žao zbog toga što je učinila. To neće moći da izmeni prošlost, ali će nama biti lakše da pređemo preko toga.
Istina je da mnogi imaju problem da progutaju ponos i izvine se kad treba, iako su svesni toga da su pogrešili, što svakako nije dobro jer će to samo pogoršati odnos između tih osoba. Ako vam je zaista žao zbog nečega što ste učinili i želite da vam osoba oprosti, pokažite joj da vam je žao. Jedno izvinjenje vam neće skinuti krunu s glave, mada se mnogi ljudi boje da se izvine, upravo iz razloga što se boje da osoba neće prihvatiti njihovo izvinjenje i da su takoreći bez razloga progutali ponos.
Naravno, bitnu ulogu igra i to koliko puta vam je osoba učinila nešto nažao.
Kad neko pogreši prvi put, većina nas će više-manje preći preko toga, nadajući se da voljena ili bliska osoba neće ponavljati svoje greške, pa čak I ako se još jednom ponovi. Međutim, ako se slične greške stalno ponavljaju, posle nekog vremena će većina shvatiti da je besmisleno davati još jednu šansu ako je osoba hiljadu prethodnih prokockala zajedno sa vašim poverenjem.
Nekad čak savest krivca bude toliko jaka, da on sam sebi to ne može da oprosti, iako ste mu vi u suštini već oprostili, no ipak mu bude lakše kad zna da je dobio još jednu šansu. Jedan od poznatijih fenomena je osećaj radosti nakon saznanja da nam je osoba oprostila.
Takođe će se nekad javiti unutrašnja borba u nama samima oko toga treba li ili ne treba da oprostimo, pa srce je već prešlo preko svega, dok razum poručuje da ne budemo naivni. Zapamtite, u ovom slučaju, srce igra glavnu ulogu jer je oproštaj zasnovan na emocijama, koliko god neki mislili suprotno.
Laži, prevare, izdaja, nepoštovanje I podsmevanje-sve su to stvari preko kojih ljudi teško prelaze, stoga pazite kako se ponašate prema bližnjima.
Dakle, neka od pitanja od kojih zavisi vaša odluka da oprostite i date šansu prijatelju, članu porodice ili voljenoj osobi mogu biti:
Ko je to učinio?
Šta je učinjeno?
Iz kog razloga je osoba to učinila?
Koliko često osoba ponavlja greške?
Da li se kaje zbog toga?
Čitav ovaj sled pitanja i odgovora na njih se smenjuje i obrađuje u našem mozgu pre nego što donesemo odluku, a većina nas u trenutku besa, ljutnje, tuge, frustracije ili povređenosti, neće čak ni opaziti kakvu ulogu igra njegova podsvest da bi došla do prave odluke, dok je kod drugih pak svest o tome malo više razvijena, pa se i sami zapitaju. U tu svrhu je i napisan ovaj članak.

Laži i njene posledice. Da li je iskrenost uvek najbolja opcija?

U interakciji sa drugim ljudima, svako ponekad kaže i ponešto što nije istina iz njemu poznatog razloga, iako niko ne voli da sluša laži i svi smo svesni toga.
Ipak, ljudi neretko lažu kako bi zaštitili sebe ili kako ne bi povredili druge. Na primer, znate da se neko potrudio da napravi tortu, ali vama se baš i ne sviđa, većina nas će reći da je torta lepa, kako ne bi ispalo da omalovažavamo trud te osobe, ali ako vam je ta osoba jako bliska, možete joj reći: „Dobra je, samo si mogao/la da dodaš više šećera“ ili „Lepa je, samo sledeći put stavi manje čokolade i biće odlično“ i slično. Ovako konstruisane rečenice neće negativno uticati na osobu, ali će joj i ukazati na greške.
Takođe nije redak slučaj da ljudi lažu druge kako bi i sami sebe ubedili u istinitost svojih reči jer nisu spremni ili nemaju snage da se suoče sa istinom, što je u suštini veoma loš način rešavanja problema. Bolje je suočiti se sa istinom i potražiti direktnu pomoć. Koliko god mislili da je naš problem nerešiv jer ni mi sami ne možemo da smislimo rešenje, nekad jednostavno treba da tražimo podršku od drugih ljudi; možda oni imaju rešenje.
Jedan od najčešćih uzroka laži jeste strah. Mnogi se jednostavno plaše da kažu istinu jer misle da će ih drugi osuđivati.
„Je li sve u redu u školi?“
Jedno je od najčešćih pitanja koje roditelji postavljaju svojoj deci, međutim, mnogo puta će deca odgovoriti potvrdno iako nije zapravo tako, upravo iz straha da će roditelji vikati na njih ili da neće razumeti.
Treba znati da je poverenje najbitniji faktor za izgradnju efikasnog odnosa bilo koje vrste, bio to odnos između partnera, prijatelja ili porodice. Nažalost, poverenje se ujedno jako teško gradi, a vrlo lako ruši. Nekad je dovoljna samo jedna laž i osoba više neće imati poverenje u vas; biće razočarana i povređena i u tom slučaju ćete jako teško povratiti njeno poverenje, ako uopšte.
Većina je upoznata sa tom činjenicom, ali prosto odluče da ipak rizikuju i kažu laž, misleći da ta osoba neće ni saznati.
Mnoge laži i ostanu neotkrivene, što u neku ruku ohrabruje osobu da nastavi, ali kod većine nas je savest dovoljno razvijena i govori nam da ne treba to da radimo, pa ne mora nužno značiti da će osoba da nastavi sa time.
Što je laž krupnija, to ju je teže otkriti drugima. Zato mnogi koji su počinili ozbiljne prestupe, čak i nakon što je dokazano da su krivi, odbijaju da priznaju da su oni to učinili.
Neki misle da će ih ljudi još više osuđivati ako priznaju i jednostavno ne žele da progutaju ponos. Priznanje shvataju kao potpuni poraz i zbog toga ne žele. A mnogi čak idu do te mere da i sami poveruju u sopstvenu laž na kraju.
Znajte da što ste više bliski sa nekim, više će ga povrediti vaše laži, stoga budite oprezni.
Sitne laži ljudi govore svakodnevno, poput razloga za kašnjenje na posao, pa umesto da kažemo da smo se uspavali što je istina, mi kažemo da je bila gužva u saobraćaju, zato što je to mnogo prikladniji izgovor. One ne mogu poljuljati međuljudske odnose ukoliko se ne izgovaraju učestalo, mada i tu treba biti oprezan.
Iako svi vole iskrenost, ona nije uvek najbolje rešenje.
To zvuči kontradiktorno u odnosu na deo teksta koji ste prethodno pročitali, ali nakon obrazloženja, shvatićete da i nije baš tako.
Uzmimo za primer da je neko jako bolestan i vi mu u poseti kažete da će ozdraviti i da će biti sve u redu. To kažete u nadi da će se ta osoba zaista osećati bolje i naravno, jer ne želite da je dodatno uznemiravate, čak i ako sami niste sigurni da li će zaista biti tako.
To su jako ekstremne situacije gde je stvarno bolje prećutati istinu, a mi ljudi vrlo dobro znamo i osećamo kada je to potrebno jer zbog takve laži ne osećamo grižu savesti, upravo zato što osećamo da je moralno ispravno pružiti osobi takav vid utehe u takvom trenutku.
Mnogo puta je osobi zaista i potrebno da čuje samo da će sve biti u redu.
Sigurno vam se mnogo puta desilo da lažete osobu iz nekog razloga, a zapravo to ne želite i hoćete da odbacite naviku da stalno govorite laži. Ako je tako, evo jednog saveta koji bi vam mogao pomoći.
Ključni korak je da sebi priznate istinu, a zatim, ukoliko niste spremni da je podelite sa drugima, napišite je na parčetu papira i čitajte je iznova i iznova. Zatim je analizirajte.
Šta je najgore što može da se desi i da li je stvarno toliko loše?
Setite se da narodna izreka kaže, ko prizna, pola mu se prašta.
Svesni smo da nije uvek tako, ali je to svakako bolje nego da širimo laži i stvaramo nepoverenje jedni prema drugima.

Deset psiholoških trikova koji zaista rade

Ne morate da budete psiholog da biste shvatili način razmišljanja nekih osoba ili predvideli njihove reakcije. To se najlakše postiže sa bliskim osobama jer ih dobro poznajete i najlakše ćete to izvesti, ili eventualno ako neko ima jako puno iskustva sa ljudima.
Predstavljam vam deset psiholoških trikova koji rade, bilo da je u pitanju osoba koju poznajete ili ne.

Kada ste u prisustvu više od dvoje ljudi i desi se nešto smešno, bilo na filmu ili uživo, osoba u koju prvo pogledate u tom trenutku je osoba sa kojom se osećate blisko, tako da ako želite da vidite ko se sa kim najviše poznaje ili druži, osvrnite se oko sebe.
Ukoliko želite da steknete nečije poverenje, pravite neke iste pokrete kao i ta osoba, bilo to klimanje glave, pokreti ruku i slično. Osoba će podsvesno videti da saosećate sa njom i lakše ćete zadobiti njeno poverenje. Napomena: nemojte to zloupotrebljavati.
Verovatno ste već čuli da je zevanje zarazno, pa ako želite da znate ko vas u nekom trenutku gleda, obratite pažnju; onaj ko počne da zeva ubrzo nakon vas, vas je gledao.
Svi znamo da je prvi utisak najbitniji, upravo iz razloga što vam je to prvi susret sa nekom osobom i mozak nam i nesvesno prikuplja i analizira podatke o njoj. Istraživanja su pokazala da osoba koja je nasmejana prilikom prvog susreta, najčešće ostavlja utisak dobre osobe.
Ako želite da naglasite važnost nekog trenutka ili da vam je stalo do neke osobe, zovite je po imenu. Na primer, kad kažete „Hvala ti“, to pokazuje da ste zahvalni, međutim, ukoliko izgovorite ime osobe kojoj zahvaljujete, trenutak nekako postaje ličniji i to automatski drugačije zvuči: „Hvala ti Milice“.
Nekad možete da pobedite u raspravi ako je jednostavno prekinete. Vi ste recimo svesni da ste u pravu i ako vidite da i uz sve vaše argumente, osoba sa kojom se raspravljate i dalje ostaje pri svom, jednostavno recite nešto poput: „U redu, misli kako hoćeš“ ili „Ja sam svoje rekao/la“ i prestanite da je gledate. Osoba će možda čak i nastaviti sa svađom, ali vi nemojte, neka vam to bude završna reč i verujte, čak iako ste vi oni koji ste popustili, osoba se neće osećati kao pobednik.
Ovo takođe nije nešto što se primećuje na svesnoj bazi, bar ne u tom trenutku, ali prilikom pozdrava, vrlo je važno da stisak ruke bude umeren. Ukoliko je preslab, ostavićete utisak letargične osobe kojoj i nije previše stalo do druženja sa ostalima, a ukoliko je prejak, osobi ćete delovati agresivno. Umereni stisak će pokazati vašu odlučnost i samopouzdanje, kao i energičnost, što obično pokreće ljude i pozitivno se odražava na njih.
Većina ljudi neće moći da vas gleda direktno u oči ukoliko vas laže. To je zato što osećaju određenu krivicu zbog toga i nesvesno skreću pogled. Ipak budite pažljivi, mnogi koji često lažu su svesni toga, pa će uspeti da zadrže pogled, ali će on pak u većini slučajeva biti nekako izveštačen.
Ukoliko hoćete da pokažete samopouzdanje, držite glavu uspravno, a ne pognuto i koračajte sigurnim korakom, prvo što ljudi vide kad uđete u neku prostoriju je vaš stav.
Ljudi najčešće počinju da se interesuju za osobe tek onda kad one pokažu interesovanje prema njima, stoga ako želite da se nekome svidite i ostavite dobar utisak, pre nego što počnete da govorite o sebi, postavljajte toj osobi pitanja o njoj, kako biste pokazali interesovanje.
Postoji još mnogo ovakvih trikova, a ove možete da isprobate kad god vam se pruži prilika za to.

Ljubomora, šta ona pokazuje?

Većina vas koji imaju ili su već imali partnera, imali su susret sa ljubomorom ili su je čak osetili na svojoj koži. Ovo je najčešći slučaj kad se javlja ljubomora, međutim, ne mora uvek ljubav biti u pitanju; neki su ljubomorni na vaš uspeh, neki vam zavide na izgledu i slično.
Neki ljudi su skloni da svoju zavist pokazuju otvoreno, dok je drugi odlučno negiraju pred drugima ili čak i u sebi, ali duboko u podsvesti znaju da je osećaju. Sigurno je mnogo puta razgovor tekao ovako:
„Ne mogu da verujem da si ljubomoran/na, pa to je samo“…
„Ja ljubomoran/na? O čemu ti pričaš? Nikad ne bih pao/la toliko nisko. Uostalom, zašto bih bio/la?“
Međutim i u rečima i u ponašanju te osobe se to jasno oslikava. Jedino ta osoba, usled odlučnosti da to porekne, sama ne primećuje odnosno ne gleda to na taj način. Ne kaže se bez razloga da je najteže suditi samom sebi.
Sa druge strane, koliko puta ste i vi sami pokušali da partnera napravite ljubomornim samo da biste videli kako će da reaguje?
Neki prosto nemaju potrebu za tim, dok drugi to rade da bi testirali šta partner oseća prema njima. Smatraju da ukoliko on pokaže malu dozu ljubomore, da mu je onda stalo do njih jer nije ravnodušan, međutim, preterana količina ljubomore svakako nije dobra. Uostalom, postoji bezbroj drugih načina da pokaže da mu je stalo. Naravno da ne treba ni da bude ravnodušan, ali jednostavno treba da postoje primerene reakcije.
Ako vaš partner drami i bude ljubomoran zbog svake sitnice, to u osnovi znači da ili Vama ne veruje dovoljno pa ta ljubomora nastaje kao rezultat sumnje, ili iz sopstvene nesigurnosti jer se boji da nije dovoljno dobar da vas sačuva. U ovom slučaju, neki su spremni da čak i upotrebe nasilje ili pretnju kako bi Vas zadržali.
Sa takvim partnerom se nikad nećete osećati sigurno, niti ćete imati smelosti da mu bilo šta kažete jer znate da će preterano burno da reaguje. Takav odnos ne vodi ničemu.
U romanu “Ana Karenjina” lepu misao ističe Anin muž koji kaže da ljubomora ponižava ženu.
Kao što sam već spomenula malopre, ljubomora ne mora da bude povezana sa partnerom. Tu spadaju i osobe koje zavide vašem uspehu i uporno pokušavaju da negiraju ili omalovaže sve što radite.
“Jesi li čula da je Marija dobila desetku na ispitu?”
“Hah, kad imaš novac, svaka ocena ti je zagarantovana”.
To je samo jedan od mnogih primera razmišljanja nekih ljudi. Naravno, nekad je to i istina, ali ljudi u većini slučajeva šire glassine upravo iz zavisti, iako naravno, niko to neće sebi priznati.
Umesto što gledate kako da omalovažite i napakostite drugima, bolje se fokusirajte na lične uspehe I dostignuća, kao i na pronalaženje odgovarajućeg partnera koji neće biti ljubomoran na svaki vaš pogled koji nije upućen njemu, glumca koji vam se sviđa ili ne daj bože lajkove i komentare neke osobe suprotnog pola na društvenim mrežama.
Normalno da treba da držite do sebe i odnosa sa partnerom, ali preterana ljubomora i posesivnost nikom ne prijaju i samo će odvratiti voljenu osobu od Vas.